|
31.
decembar 2008.
Videste li ono u Skupštini? Prođe budžet čas posla. Toma Nikolić kaže da je to
zato što je vladajuća vlast učinila neke političke ustupke SRS-u, a, kaže, bilo
je i nekih dva miliončića evra, tek da im se nađe pred Novu godinu. Radikali se
kunu u demokratiju i bratstvo i jedinstvo da je to kleveta. Oni su odustali od
svojih nekoliko hiljada amandmana tek onako. Kao što su ih i predložili tek
onako. Naravno, kao uvek, u Srbiji je istina i jedno i drugo. Ali, šta prosečan
građanin Srbije može da nauči iz ove epizode?
Prvo, budžet nikada
nije bio problem, samo su radikali nešto malo zatezali. To što su sindikati
zatezali oko proširenog dejstva OKU, to je druga stvar, ko pita sindikate. Da
nešto vrede, valjda bi se neka od onih silnih socijaldemokratskih opcija koje
deru skupštinske klupe setila da podnese bar jedan amandman kao podšku
proširenom dejstvu. Ustvari, podneli bi oni, ali, kažu, trenutno nema para za
socijalnu pravdu. Kada Srbija postane bogata, biće socijalne pravde koliko ti
srce hoće, ali sada, u ovim teškim vremenima, drugovi radnici, gospodo srpska
sirotinjo, morate konačno da se pomirite da bi danas socijalna pravda bila
nedoličan luksuz.
Dakle, budžet za iduću godinu je problem za neke
nerazvijene zemlje sveta i EU, ali ne i za Srbiju. Da nije bilo veselih
radikala, prošao bi bez rasprave. Srbija zna šta hoće, za nju su krize izazov i
razvojna šansa.
Druga pouka. Ono što vidiš, ne znači da je tako kako
izgleda. Tek kada dobije potvrdu na nadležnom mestu, onda je tako. Tako je od
1945. pa sve do danas, samo što je danas malo tvrđe. Naučili su ovi kakve su to
muke kada pustiš samoupravljače da stalno nešto traže. A, naročito, ovi današnji,
izvedeni, samoupravljači. Malo im je što imaju posao, hoće još i platu i da im
gazda uplaćuje doprinose. Pa, nije ovo, bre, komunizam! Ovo je tržište, a
tu se zna ko je gazda – država i njeni tajkuni. I, ako se oni slože, biće
plata, biće doprinosa. I - gotovo.
Treća pouka. Kada sam sebe ne poštuješ, pre ili
kasnije, prestaće i drugi da te poštuju. Na socijalno-dijaloškoj sceni imamo
jednu više nego prozirnu poslodavačku organizaciju koja se, u suštini, zgražava
nad činjenicom da nešto mora da pregovara sa sindikatima. Ne toliko zbog toga
što imaju loše mišljenje o sindikatima, već, pre će biti, zato što imaju, makar
i podsvesno, loše mišljenje o sebi. Oni bi da rade nešto drugo, bilo šta, samo
ne kolektivno pregovaranje. Baš kao u vreme bivšeg predsednika Rate Ninkovića,
čoveka koji je imao bliske odnose sa akterima socijalnog dijaloga u Kazahstanu,
Azerbejdžanu, Turkmenistanu i drugim stanima, ali ne u Srbiji. Njegovom
nasledniku Stevi Avramoviću, nekako se omaklo da ne putuje po belom svetu i,
eto ti belaja. Uhvatili ga socijalni partneri i, posle dugih mučenja, pretnji
likvidacijom, zaprečavanjem Dunava kod Karlovaca kako Steva ne bi mogao da
peca, ovaj nije imao kud’ i potpisao je OKU. Da ne bi demokratske, socijalno
opredeljene vladajuće vlasti, ko zna gde bi to završilo, u Socijalnom paktu, ne
daj Bože. Ali, o tom potom.
Na sindikalnom delu socijalno-dijaloške scene ima
nekih dvadesetak hiljada sindikata i dva reprezentativna. Jedan od njih živi
kako i doliči, u reprezentativnim uslovima, a, drugi, pa, drugi je čačkao mečku
pa ga je Sloba smestio na mesto reprezentativnog izdajnika. Tu je ostao i pošto
su ovi naši došli na vlast. Zapravo, svi su ostali tamo gde su ranije
bili, čak i bivša Slobina opozicija. I danas su opozicija, ovaj put
opozicija sopstvenim obećanjima. Onih dvadesetak hiljada sindikata koji nisu
reprezentativni stoga nisu ni pregovarali, a i da ih je neko zvao, ne bi došli.
Nemaju vremena, stigla nova posteljina, ogrev, frižideri, sedam dana u Italiji
u šest rata, deset dana u Grčkoj još povoljnije, radničke sportske i ostale
igre, kakav, bre, ugovor. Ni najava proširenog dejstava nije mogla da ih
uzdrma. Ali, ne lezi vraže, izjalovi se prošireno dejstvo. Čujem da će ovi
sindikalni biznismeni sada da protestuju, možemo mirno da spavamo, ima ko da
brani radnička dostignuća.
Četvrta pouka. Kada dođeš na domak OKU, krij to k’o
zmija noge, naročito ako živiš u zemlji u kojoj je vladajuća vlast u
Socijalističkoj internacionali. Ako neko ne voli socijalni dijalog, to su oni.
U stanju su da odu toliko daleko da te navuku na prošireno dejstvo, a onda da u
tebe upru svoj sveznajući prst, nabijen privrednim rastom i razvojnim
programima. Oni tamo, kaže prst, oni ne daju Srbiji da živi, oni hoće da unište
budžet za demokratsku i razvojnu 2009. godinu, i to, gledaj ti zlobnika, baš
kada smo se dogovorili sa SRS da za neku sitninu dignu svoje nežne ručice za
spas Srbije.
Peta pouka. Ako u ovakvoj zemlji tražiš OKU, grdno si
naivan. Pa, ako ti ga i daju, neće ga poštovati. Nemaš, bre, težinu. Onu težinu
koja je radikalima namakla sve što su tražili, ili nisu tražili, ali su ipak
dobili. Da su hteli, dobili bi uz evriće i OKU. Ali, šta će im to ?
Šesta pouka. Menjaj zemlju, ili tako što ćeš spakovati
kofere, ili što ćeš se boriti udahnjujući ponovo život onom trenu kada
su, izgleda, svi sem NEZAVISNOSTI, stali, onog 6. oktobra. Mada, ovi iz
vladajuće opozicije bi nam na ovo, sablaznuti, urliknuli kako nije bilo
stajanja. Pa, naravno, jer da bi stao, moraš da se krećeš. Da li smo se mi tog
oktobra kretali u bilo kom pravcu. Ako jesmo, gde smo, bre, ovo stigli?
Branislav Čanak,
predsednik UGS „Nezavisnost“
|
